Sinoć dok sam šetala gradom videla sam zanimljivu scenu. Čovek je ispred mene hodao, uplašeno se osvrćući oko sebe, praveći čudne izraze lica, gledao je na stranu. Stekla sam utisak da ga neko juri, da se nekoga plaši. Onda sam , posle kraćeg posmatranja,  shvatila da je Gospodin nervno oboleo. Divno prolećno veče nije bilo više isto, počela sam da posmatram ljude, njihove pokrete, da primećujem njihove strahove, različitosti i nevolje. Svačije lice je odavalo nešto posebno i zagonetno. Svi su bili jedinstveni, samo smo mi ,nažalost, prestali to da primećujemo. U modernom dobu u kome živimo i gde su različitosti dozvoljene teško je primetiti bolesti duše, ali činjenica je da su one svuda oko nas, prisutnije nego ikada. Ako se malo osvrnemo oko sebe i pažljivije pogledamo videćemo da su ljudi ogrezli u porocima, strastima i čudnim mislima.

Kafana pored puta

Pre nekoliko dan, kada sam sa drugaricama izasla u grad , postala sam svedok crne svakodnevnice. Na našem putu do mesta gde se sluša kako mi to volimo da kazemo "dobra muzika" naišle smo na lokalnu kafanu iz koje je treštala muzika neartikulisanih i za uho neadekvatnih tonova. Kroz staklene okvire mogle smo videti polu- golu , mladu, kafansku pevačicu koja je veselo pevušila dobro poznate folk stihove, uvijajući se oko gostiju. Gosti, većinom mladi ljudi veselo su se kezili i uzivali u blagodetima pevaljkinog glasa. Ušle smo u kafanu , sele za sto, a konobarica nas je počastila rečima: "Ovo mesto su rezervisala dva dečka, ali nema veze, sedite pored njih, fini su momci! " Provodadžisanje ili nepristojna ponuda, zapitale smo se? Svi pogledi u kafani bili su uprti u nas i čudne oči su nas pomno posmatrale. Mi, koje nismo pripadale tom svetu, koji je za nas još nepoznat , shvatile smo dokle je stigla naša zemlja. Iako smo se smejale, nije nam bilo do toga. Posle deset minuta napustile smo kafanu i tužno nastavile dalje. U daljini su se čula dovikivanja..."Pa devojke, gde ćete?" Pevačica je zavijala u daljini.

 Tesna haljina 

 

Skoro završavamo srednju školu, približava se matura. Glavna tema ovih dana je maturska haljina, propraćena pričama o frizuri, šminki i poseti solarijumu. Kreću masovna izgladnjivanja, vežbe za zatezanje raznih delova tela. Ponekad me uhvati tuga kada vidim na šta se svodi život mladih devojaka.Dva tri lista salate od kupusa, pozeraj u wc-u i moderna garderoba. Uobičajena slika, no nije li to na svoj način osobita bolest duše?

Zar se ja, kao posebno biće, mogu svesti samo na to. Telo i ništa drugo.Nije bitno ni koliko znam, koliko vredim, niti o čemu mislim i o čemu sanjam. Izgubljena u tom protivrečnom svetu, često se poistovetim sa ostalim njegovim pripadnicima i počnem da zamišljam da sam deo te priče. Tada živim život koji sve one žive. U trenutcima kao što je ovaj setim se sebe i obećam, još jednom, da ja neću postati deo tog bolesnog sveta. 

 

                 Akcija : Švaler !

Danas mi je drugarica ispričala interesantnu priču. Dok se vraćala sa sestrom iz grada na ulicu je, ispred njih istrčao nag čovek, obučen samo u duks. Svi ostali delovi njegovog dela bili su otkriveni. Istrčao je iz dvorišta obližnje kuće. Verovatno je iskočio kroz prozor.Uhvaćen na delu, švaler je bežao od muža. Sestre su ostale bez teksta, zaprepašćene. Na to sam rekla "Nevena , pisaću članak o bolestima duše!"

 

I evo, pišem i pitam se da li drugi ljudi na trenutak zastanu i osvrnu se oko sebe. Zar ne vide ljude koji su opsednuti poslom, karijerom, koji ne žele da imaju decu, ljude koji se zaluđuju bezvrednom muzikom,  filmovima, uzivaoce droge, alkohola, bolesnih misli. Limeni mozgovi sa ekranima ispred glava, sa iluzornim svetovima koji postoje u njihovim glavama. Moderni svet . Različitosti i demokratija cvetaju. Gej parovi usvajaju decu, izlaze na ulicu, a natalitet sve više opada. Ono, zemljo Srbijo, nekada je o tebi pevao Oskar Davičo,a sada peva kafanska pevačica.