У нашем маленом и драгом граду, кажу, већ је дуго све како не треба. То вам дође као неки средњовековни свет обрнуте перспективе. Тако нам је и ова поплава дошла као сунце које нас је озарило и осветлило нам видике. Скупиле се бабе, комшинице и тетке и почеле да шире приче и пожаре. А ко да их криви? Недостаје им младости, полета, приче и дешавања. Недостаје им живота. 
 
Природа је изненада показала живот који покушавамо да убијемо. Небо је заплакало тешко и обилно. Дуго није плакало. Нека неба једноставно нису довољно јака. Ваљда све зависи изнад којих градова и земаља им је заповеђено да шире облаке.
 
Вода је отишла, а остала је полегла трава, неред и жалост. Плачу страдали, убоги и они који су навикли на леп живот. Неки смирено и замишљено ћуте. Изгубили све, али их то није превише дотакло. Навикли су  на несрећу и она им дође као нека успутна и позната станица у животу.
 
Дошла вода да нас опере, чујем како неки шапућу. То се и природа побунила против нечистоће и бесмисла. Нажалост, мајстори нашега града неће моћи да поправљају штете. Они су већ заузети и запослени, већином у јавним установама. Поправљају по Пореској управи, Општини, Суду. Школовани губитници могу да чисте Мораву. Веле, убрали су плод знања и смисла, па се тога не либе. Осећају одговорност они и за остале суграђане који је немају. Верују у равнотежу, а онда мора бити да она и постоји. Кад умеју да паметују, ваљда знају и да чисте.
 
Навикли су да се смеће гомила у њиховим животима. Навикли су да брину за егзистенцију, да страхују за сопствену децу. Образовање је деци ових уморних егзистенцијалиста осветлило путеве и показало боље видове постојања. Тако научени и осветљени могу само да плачу над истином у којој су се обрели.
 
Растужена лица политичара обавештавају о последицама катастрофе. Прогласили дане жалости. Некима је, знате, такав сваки дан. Срби, ваљда, па навикли на свашта. Преживеће они то. Доста  дуго у поплавама и сузама... Можда је ова дошла да нас опере и осветли нам тужна лица. Шта знате. Одједном на видело као после бојног поља изашла светла  лица помоћника и послепоплавних ратних профитера. Вероватно ће бити и нове деведесете. Мада нам ни ове старе нису баш честито одмахнуле.
 
Библиотека у Чачку одлучила  је да на овогодишњем Дисовом пролећу прве награде за поезију и прозу изостану. Нису задовољни квалитетом пристиглих радова. Урош Тодоровић, добитник треће награде, одбио да награду прими. Зашто, образложиће сам.
 
Има у овом граду  још младих и способних људи који су надахнути Дисовом маштом ослепели за све туге овога доба и заиграли пером по папиру. Надали се да ће неко прочитати и похвалити њихове радове. После ових поплава, њихова лица дођу некако нестварно светла. Надамо се да паралелно са смрћу увек ниче живот који обнавља. Можда га је, само, теже видети од оног наизглед преобилног шареног живота коме је једина функција да парадира улицама града у незаслуженим свечаним униформама.
 
Када би упознао мањину, Дис би, можда, срећно озарио замишљено лепо лице. У његовом граду се пишу песме и причају приче. Песме пишу сетни и болни, а приче у које више ни деца не верују причају браћа Илић, поносни наследници чувене браће Грим. Ови сањари, који су у бајке умели да верују, били би поносни на наш народ. Он је, чак, успео да у њима и живи.
 
Уистину, ретко ко верује у добро које на крају побеђује. Можда су ово неке нове, модерне бајке, модернога доба. Ми остали, који још верујемо у неки други свет, настављамо да негујемо поезију и прозу у нашим срцима. Надамо се да добро побеђује и да клица увек мора поново нићи. После смрти, остаје само ново рађање. Тако су нас барем научили. А можда смо и ми научили себе.
 
Ти можеш да за то одговараш, знаш, рече ми мајка. А ја, хвала Богу, навикла да стално неком нешто будем дужна, па ме баш брига за све. Биће да чари поплаве заиста постоје.
 
Србислава. Д. Тодоровић